četvrtak, 16. veljače 2012.

Rezultati hirurškog lečenja intratorakalnih struma


Ilić M, Kuhajda I, Koledin M,  Đurić D, Bijelović M, Milovančev A, Milošević M, Ilinčić D
Klinika za grudnu hirurgiju, Institut za plućne bolesti Vojvodine, Sremska Kamenica, Srbija

Apstrakt
Uvod: Pod pojmom intratorakalne (retrosternalne, medijastinalne) strume podrazumeva se ekstenzija uvećanog , ili izmenjenog tireoidnog tkiva iz vrata i medijastinuma, odnosno prisustvo izolovanog tireoidnog tkiva u medijastinumu, pri čemu najmanje 50% mase strume treba da bude u grudnom košu (Valdani, 1957). Intratorakalne strume mogu se podeliti na primarne i sekundarne. Prisustvo vaskularne peteljke sa vratnom štitastom žlezdom čini sekundarnu intratorakalnu strumu, dok odsustvo komunikacije predstavlja primarnu ili ektopičnu intratorakalnu strumu.
Cilj: Utvrditi ukupne rezultate hirurškog lečenja intratorakalnih struma retrospektivnom studijom izvedenom na šestogodišnjem materijalu Klinike za grudnu hirurgiju Instituta za plućne bolesti Vojvodine.
Materijal i metode: Analizirani su podaci iz istorija bolesti i operativnih protokola 34 bolesnika od 2002. do 2007. godine. 30 bolesnika upućeno je na hirurško lečenje od strane endokrinologa, odnosno onkološke komisije, a četiri pacijenta su otkrivena fluorografskom akcijom i dijagnostikovana na Klinici kao „medijastinalni tumori“. Svi pacijenti preoperativno su imali CT grudnog koša, odnosno MR. U toku hirurške intervencije kod svih bolesnika je rađena biopsija „ex tempore“.
Rezultati: U proteklom šestogodišnjem intervalu, hirurški je lečeno ukupno 34 bolesnika sa različitim patomorfološkim supstratom oboljenja štitaste žlezde (benigna struma kod 32 bolesnika i kod 2 bolesnika anaplastični karcinom). 23 bolesnika (67,6%) imalo je kompresivni sindrom, a kod 16 bolesnika (47,1%) je postavljena dijagnoza intratorakalne strume. Vodeći simptomi bili su dispnea udružena sa disfagijom – kod 22 bolesnika (64,7%) i kod jednog pacijenta izražena disfonija. Kod 2 bolesnika sa intratorakalnom strumom, a bez kliničke simptomatologije, dijagnoza je postavljena fluorografski. Simptomi kompresije na okolne organe, izazvane strumom, registrovani su kod 12 bolesnika (35,3%) sa cerviko-medijastinalnom strumom, koja nije ispunjavala kriterijume za retrosternalnu strumu. Proširena hirurška intervencija u cilju rešavanja intratorakalne strume podrazumevala je jednu parcijalnu sternotomiju, dve kompletne sternotomije i dve desnostrane posterolateralne i jednu desnostranu anterolateralnu torakotomiju (ukupno 6 bolesnika – 17,6%). Ove intervencije su izvedene u 5 slučaja zbog benignih stanja, a kod jednog bolesnika zbog anaplastičnog karcinoma dijagnostikovanog intraoperativno. U jednog bolesnika sa posterolateralnom torakotomijom razvio se osteomijelitis grudne kosti i rebara, dok je respiratorna insuficijencija i letalni ishod bio zabeležen kod bolesnika sa anaplastičnim karcinomom.
Zaključak: Intratorakalne strume veoma često predstavljaju kako dijagnostički tako i terapijski problem. U većini bolesnika indikacija za hirurško lečenje bila je potreba za oslobađanjem od glavnim simptoma, bez obzira na patomorfološki supstrat bolesti štitaste žlezde. Mogućnost proširene hirurške intervencija opravdava učešće hirurga familijarnih sa rešavanjem intratorakalnih patoloških stanja. Proširene intervencije u sklopu hirurškog lečenja intratorakalnih struma nose povećani rizik od ozbiljnih komplikacija, sa prihvatljivim morbiditetom i mortalitetom.
Ključne reči: intratorakalna struma, kompresivni sindrom


Više o zdravlju i ishrani možete pročitati na:


Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.